Može li se voleti u 33.-oj

Može li se voleti u 33.-oj!?

Može li se voleti u 33.-ojj!?

Ludo, bezrezervno, neizostavno, bez predumišljaja, bez prošlosti i obavezno bez budućnosti, baš sad, u ovom trenutku... do srži!

Čini li ljubav čoveka slabijim ili hrabrijim?!

Daje li mu mogućnost izbora!? Uči li ga, prosvetljuje, prožima...ili se to samo poigrava?!

Jel smo zato uplašeni, nesigurni, nespremni...zato ulažemo glavu, a ne srce (iako jack pot može da osvoji samo pravi ulog), zato nam je lakše da izgradimo zid (pa i uduplamo isti) nego da se prepustimo...da budemo vođeni, da budemo na krilima osećaja, da podetinjimo, da poblesavimo, da ponosno nosimo osmeh na licu... da ne razmišljamo o tom prokletom sutra!!!

Sme li se u današnje vreme ovog sveopšteg ništavila biti srećan, biti zaljubljen, biti svoj!

Ljudi su previše istraumirani, isfrustrirani, napaćeni, usamljeni... Zato i ne znaju kako da se nose sa čistom, iskrenom, iskonskom ljubavlju.

Ozbiljan mač sa dve oštrice:

Vine te na sedmo nebo!

Zabode nož pravo u srce!

Nije ni počelo, nije se ni zahuktalo, nije se ni usadilo, a već brinem(o) o nemilosrdnoj oštrici.

Strah je jači od ljubavi?

Usamljenost je ’’sigurnija’’ opcija?

Žrtvovaćemo plemenitost ljubavi na dar prizemnoj otupelosti surovog sveta koji nas okružuje?!

Plašimo se više sebe ili toga šta će oni oko nas pomisliti? Ima li i do toga?

Hoće li nas okarakterisati kao slabića ili jedva dočekati  da nas udare po ramenu iz sveopšteg ’’saosećanja’’, hoće li nam ti oni doneti toplinu u srce ili ćemo nam samo vešto pomutiti razum...

Čega se mi to stidimo?

Živimo u vreme kada je ljudima radija tuđa patnja (da bi za trenutak olakšali svoju), a tužnija tuđa sreća.

Hoćemo li propustiti taj vihor osećanja koji te vrtoglavo ispunjava, pružajući ti ’’najlepše osećanje na svetu’’...radost u srcu, osmeh na licu, vedrinu u duši, spontanost na delu!

Ja nisam smela otvoreno da volim u 32.-oj!

Bojim se 33.-će!